Презентација је урађена са благословом манастирског сестринства.

Манастир Беочин

Mанастир Беочин је један од седамнаест фрушкогорских манастира. Убројан је међу Споменике културе од изузетног значаја. Налази се на северној падини Фрушке Горе, ушушкан између два брега обрасла густом шумом, поред Козарског потока и старог пута за Беочин. Манастирска црква је посвећена Вазнесењу Господњем, па је црквена слава Спасовдан (40. дан после Васкрса).

Оснивач и тачно време настанка овог манастира до сада нису утврђени. Познати историчар Димитрије Руварац је у својој обимној и документованој монографији о манастиру Беочину, објављеној 1924. године, детаљно описао историјске прилике и изнео вредне податке везане за овај манастир.

Према народном предању, оснивање манастира је било у време краља Драгутина (крај XIII и почетак XIV века).

manastir beocinА први званични податак о манастиру налази се у турским катастарским дефтерима из 1566-67. године, где се помиње као "манастир Новосел(о)" код Беочина. И нешто касније га поново у својим пописима наводе као манастир који има у власништву две воденице, виноград, баште, те да плаћа годишњу дажбину од 700 акци. Манастир Беочин се потом спомиње у архиви руског министарства спољних послова, у првој половини XVII века, када је, у два наврата, тражена новчана помоћ за обнову манастира.

Претпоставља се да је манастир за време аустријско-турских ратова (1683-95.) пљачкан и опустошен. Даље, у историји манастира значајна је 1697. година, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић издао "Отворени лист", документ којим се даје дозвола избеглим калуђерима манастира Раче (на Дрини, код Бајине Баште), који су у то време живели око Будима и Сент Андреје, да населе и обнове напуштени манастир у Беочину.

Они су на место старе, касносредњовековне цркве, подигли малу привремену црквицу од дрвета.

Зидање данашње манастирске цркве започето је 1731/32. године ктиторством Миливоја Милаковића из Футога и његовог сина Петра. Црква је велика, једнобродна грађевина са осмостраним кубетом над четири слободна ступца, певницама правоугаоног облика и унутрашњим простором који сачињавају припрата, наос и олтарска апсида. Старији део храма грађен је у традиционалном византијском стилу са извесним елементима и особинама готике. Даље, током XVIII века сазидани су и манастирски конаци, који окружују цркву са западне и јужне стране, као и манастирска капела над потоком, која је касније порушена. Поред тога изграђен је и троспратни звоник уз западну фасаду цркве, барокни трем са аркадама и портал улаза украшени лиснатом декорацијом, а изнад кога су извајани орао и лав (симбол еванђелиста).

У то време постављен је и раскошни, барокни иконостас, висок и узан, добро уклопљен у архитектуру цркве; рад је непознатог аутора, а претпоставља се да га је резбарио Аксентије Марковић. Има 62 иконе, које су осликали у различитим периодима Јанко Халкозовић, Димитрије Бачевић, Теодор Крачун. Певнице и певничке столове осликао је Георгије Зограф. Цркву је живописао Јанко Халкозовић, до данас је сачувана само сцена Вазнесења Пресвете Богородице на северном зиду.

Током XIX века манастирски комплекс је попримио садашњи изглед.

У другој половини XIX века, у време архимандрита Димитрија Бранковића, унутар манастирског комплекса уређен је парк у стилу француске вртне уметности, по угледу на један део Версајског парка. У парку је засађено много врста ретког цвећа, украсног шибља и ретког дрвећа. Било је ту неколико врста магнолија, оморика, сребрних борова и ретких четинара, листопадног дрвећа и украсног жбуња. Године 1905. саграђена је нова капела, посвећена Св. Георгију, по пројекту архитекта Владимира Николића.

Манастир је имао богату ризницу икона, слика, кујунџијских радова, резбарија, гравира, одежди, сасуда, као и везену катапетизму монахиње Ане, настале крајем XIV и почетком XV века. Већина ових драгоцености је чувана у витринама манастира. Поред тога постојала је и велика библиотека која је садржавала 780 старих књига међу којима и 63 рукописних и штампаних србуља.

manastir beocinЗа време Другог светског рата манастар је пљачкан и пустошен од стране окупатора и усташа, мада грађевина није рушена, као што је било у већини суседних манастира. Многе драгоцености из ризнице и библиотеке су однесене у Загреб. Након рата део је враћен и чува се у Музеју СПЦ у Београду.

У конацима манастира Беочина је после рата, од 1946. до 1968. године био смештен санаторијум за плућне болести, а касније се у конаке усељава депо Архива Војводине који ту остаје тридесет година.

По благослову владике Никанора, три сестре Марина, Екатарина и Варвара, са две искушенице, долазе у манастир Беочин. Монахиња Екатарина на празник Вазнесења Господњег 1981. године прима игумански чин и од тада је старешина манастира.

Полако је почела обнова манастира, који је био доста запуштен и осиромашен. Раније, до Другог светског рата, један од најбогатијих манастира у крају, који је у свом поседу имао на хиљаде хектара винограда, воћњака, пашњака и шума, у процесу национализације, остаје са свега јутро и по земље и мало шуме. Последњих година, сада, у процесу денационализације, манастиру је враћено 18 хектара земље и део шуме. Засађени су воћњаци, раскрчене су њиве, посађена је башта. Конаци и црква су окречени, спроведен је водовод, струја, а касније и гас, урађена су модерна купатила.

У манастирској цркви је сахрањен Св. владика Варнава, епископ Хвостански, велики бранитељ православља, који се упокојио 1964. године у овом манастиру, као заточеник тоталитарног режима ондашње СФРЈ. Одлуком Светог архијерејског сабора маја 2004. године име овог епископа је унето у Диптих Светих наше Помесне Српске Цркве, а његов спомен се обележава 12. новембра.

Поред саме цркве су сахрањени и архимандрит Доситеј Ђорић и игуман Мелентије Бабић.

Уз сам зид цркве, на северној страни, налази се гробна плоча српског песника Јована Грчића Миленка (1846-1875), који је своје последње дане живота провео у овом манастиру.

У капели Св. Ђорђа сахрањени су владика Димитрије Бранковић, епископ Задарски, архимандрит Јоаким Чупић и теолог Душан Дожић, синовац патријарха Гаврила Дожића, који је усрдно помагао сестринству манастира.

У непосредној близини манастирског комплекса налазе се многи светли гробови упокојених монаха и њихових старешина.

Занимљиво је напоменути да је некада краљ Александар II Карађорђевић био чест гост манастира Беочина. Овде је обављена веридба, 1923. године, краља Александра и румунске принцезе, касније краљице Марије.

У манастирској цркви се налази чудотворна, лепа и нежна, икона Мајке Божије, преко које се даноноћно излива милост и љубав Божија на верне људе који јој прилазе и молитвено призивају. Постоје два предања како је икона доспела у манастир; по једном предању икона је донешена у Великој сеоби Срба са Косова, по другом пронађена је на старом гробљу високо изнад манастира. Процењује се да је стара око пет стотина година.

manastir beocinДанас манастирски комплекс чини црква, јужно и западно крило конака и оградни зидови са запада и севера. Манастир је женски, сестринство броји петнаестак монахиња и искушеница. Свештеник отац Петар Ковачевић овде служи више од двадесет година, обавља све обреде, редовно – литургије и друга богослужења, крштења и венчања. Старешина манастира је игуманија Екатарина.

^ Врх стране